УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 16. јул 2017.

РУШЕЊЕ ДУЋАНА ЛАЖИ (1) / Белатукадруз


Из НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА БЕЛАТУКАДРУЗА

РУШЕЊЕ ДУЋАНА ЛАЖИ (1)

Почетак је крај
и крај је почетак.
Чворови се расплићу тешко,
велики чворови.
Већина сувише дуго
расплиће чворове.
Знају ли шта хоће?
Почетак је крај
и крај је почетак.


*
Имао сам визију
предела
будућег музеја под ведрим небом.
Уцеп брегова,
стене,
језеро.
Мере
планинске.
Ништа није личило на сан средњевековни,
а ипак као да је у близини била
грађевина од камена.


БЕЛАТУКАДРУЗ, јул 2017. Снимак Иванов



*
Готово је са тотализмом.
Задужен сам да кажем
неколико пригодних речи
поводом Удружења књижевних мољаца
и њиховог чувеног жирија
на челу са крапинским дугоносим
археоптериксом и балканском примадоном.

Варљиво је доба било,
укус поезије је као укус лошег бостана.
Доделише награду себи сличнима,
чувеним будалетинама. Као што су
чинили последњих неколико деценија.
Кртице, ливадске штеточине.
У ствари, кртице имају лепо крзно,
а њихова су развалине лицемерја.
Готово је са тотализмом,
али не и са његовим копиланима
рођеним у вукојебинама.
Усред бесплодног раздобља
дужег од варљивог кишног лета,
они телале о погрешним људима, маргиналцима...

(Среда, 17. март 1999.)

*
Не, нећу да пошаљем то писмо које сам написао,
јер писати неком после осамнаест година,
или после само три године,
значи писати непознатом и равнодушном -
некоме коме је свет и успех преча ствар.
Најгоре је имати илузију о старим пријатељима.
Већина мојих пријатеља припада оном свету или забораву.
Нестали су у пепелу, и не могу се појавити подмла|ени
из пепела...
Нису више ни страшила... Страшила у пољу.
Циганке из Комше, што лове рибу у реци
рукама, као Индијанке у филмовима,
искреније су од... Могу да им довикнем,
да се нашалим мрсно... И неће ми узети за зло...


*
Као да је прошло много година
(а не две недеље),
када сам последњи пут орао
једну од оних стрњика
безбројних и сивих...
Шикнуо је из заборава
водоскок кристалних успомена
из детињства. Видео сам сваки грм,
зеленило грана, колонију
птичијих гнезда - гнезда косова,
слепих сеница, грлица, чешљугара,
сврака и жуна.
Зелену предивну долину усред дубрава,
стабло оскоруше и крошњу сећања
моје мајке...
Мноштво процветалих сунцокрета,
лепших него на Ван Гоговим платнима.
Праве људе не могу заменити неки други.
Најсармније је говорити и писати лажи.
Сећам се времена када сам, први пут,
као младић однео своје песме на оцену.
Ја сам био занимљив по ономе
по чему сам био различит
од свих осталих пре мене,
и зато нисам прихватио
оно што ми је саветовано,
да будем сличан другима,
мртвима или живима...
Сад ми се чини важнијим
оно што је онда било неважно, успут:
предели, путовање, изглед неба.
Није било светлости,
није је било довољно.
Да бисмо изразили једну обалу,
или брег,
или бедем железничке пруге,
пријатеља или непријатеља из младости,
воденичара, уметника, или обичног човека,
пса луталицу, кокошку, жабу крекетушу,
прве ласте, небо црно као узорана бразда,
ватру на спруду, или брест у буктању заласка,
треба да се задржимо пред сваком од тих призора,
бића и ствари појединачно,
док нам не буду више личили ни на шта...


*
Моја два верна пријатеља су лето и летње предвечерје.
И гранчице јова које само што нису запупиле.
Прва кра|а, прва цигарета, прва љубав, прва полуција,
први пријемни испит, прва објављена песма,
први дневник, прва књига...
Свакој тој првој
претходиле су многе друге ствари,
занимљивије од уласка у тзв. књижевни живот,
који је врло често значио улазак у кабинет
неког професора, или уредника уштогљеног.
Знао сам где живим:
нисам се понашао као пуноглавац у бари!

Официјелна критика и књижевност,
околина и држава, прогутала је много
драгоцених бисера (и још их гута!).
Домаћи стаљинизам није заостајао много
за изворним.
Оно што гута тебе и мене, изведено је из тога.

Постоје демони бабљег лета епохе,
одећа им је пурпурне боје.
Свет је старо позориште
у коме се предуго играју старе комедије и трагедије.

Нема премијера.

И у најбољим људима чучи звер.

И свако од њих вешто скрива своју јазбину.
Роман је понекад открије.

Уметност романа ме је привлачила,
као и Мана, због тога што он
"једва зна да почне друкчије
до ли прапочетком свих ствари,
а не може уопште да заврши.
За њега важи реч песникова :
Што не можеш да завршиш то те чини великим.
Његова величина је блага, мирна, ведра,
мудра и објективна".

Изградњу Нове куће започели су
мајстори из Раброва, сећам се копања темеља.
Читајући Рилеков "Воћњак" увек сам помишљао
на један стварни воћњак.
Калинић - велики вашар: још га нико није насликао.
Мој завичај, моје родно место је јаје на спруду.
Митско јаје чија љуска је прсла.


*
(Јануар, 1994)

Мој отац управо орезује
руже у ружичњаку.
Видео сам у башти да ничу зумбули и никсице,
запупеле су и гране смокава.

Мој отац вели:
- Од како сам се родио, памтим да је било
барем двадесетак оваквих пролећа
усред зиме...

И наставља да орезује руже...

Нема коментара:

Постави коментар