УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 20. децембар 2014.

ВИДЕО САМ КАКО ВОДА ЉУБИ ВОДУ / Властимир Станисављевић Шаркаменац




ВИДЕО САМ КАКО ВОДА ЉУБИ ВОДУ
 (Радомир Стојановић: Небеска трпеза (песме) – Панорама, 2013.)

Одавно се зна: Човек може да увелича истину, али, на срећу, истина не може човека, јер са трона своје недодирљивости и узвишености, она није склона да верује у туђе богове и да подлеже туђим  утицајима. Међутим, можда би у случају песника Радомира Стојановића, и само за ову прилику, једнократно, та тврда етичка категорија могла да има и своју јединствену изнимност, дерогацију, јер Стојановићева поезија јест заиста једна истина, објављена у неколико следствених књига (Другачији говор (2004), Похвала ватри (2008) и Небеска трпеза (2013), око које смо се окупили), и ако ту поезију пажљиво ишчитавамо, па макар и мање познајемо аутора лично, имамо неспоран утисак да Та истина заиста увеличава човека-аутора, макар колико велики он био.
Будући да споримо чврстину пословичног навода с почетка овога невеликог текста и покушавамо да смер значења поставимо и уназад (да и истина може увеличати човека), а знајући да је за добру расправу потребна и аргументација, ми ћемо ову тврдњу износити према неколиким песничким сликама и цитираним стиховима, који производе и толико ставова којима ћемо бранити поменуту дерогацију:
Дакле, ако аутор каже  (1; „Након свега“): Певало је подне у  зреломе плоду/ видео сам како вода љуби воду, онда нам се најпре намеће да Стојановић своју поезију не пише – он је сведочи, јер узети баш глагол видети који се најчешће уважава код сведока при позиву на суд, управо је сведочење оног што је у стиху заговарано. А чини нам се да је ово силни,  можда највећи оксиморон у књизи, јер с једне стране имамо пароксистички пуцањ (Прасак) зрења у апотеозној слици рододајне сунчеве зраке која се кулминативно сједињује с плодом баш у подне (јер није само случајно и тек тако избегнуто да се каже: Гледао сам јутро… ), док с друге стране имамо воду, јачу од ватре и температурну супротност жарком подневу, а која се у бризи за сопственим опстанком сједињује са другом водом, и љуби, и шта је ту њен пољуб него њено збијање редова у одбрани од испарења.

понедељак, 15. децембар 2014.

Четири песме / Драган Борисављевић


ВИНСКЕ ВИНЕ


Аврамове винске поуке

Кад те спопадну велике и вреле муке
            Или невоље разне и од сваке руке
Сиђи синко ти онда доле до подрума
            Е да не би иначе сишао са ума

Говорио је тако Аврам мој прадеда
            Који је био човек од свакога реда
Он ти брате за сто никада није сео
            Пре него што је вина бар чашу принео

Уз вино прође он све буне и ратове
            Љубио је лепојке јахао хатове
Видео све и лепоте и јаде света
            А умре тек кадa му беше сто девета


Повест o имену вина

Кривице разне
Наши преци
Словени стари
Вине су звали
А оно
Чиме су их
Пред богом прали
Вином су називали
И вазда добре
И чисте душе
Имали
Ту воду
Чаробну
Из зрна
Што се црне
Ил злате
На дар дадоше
И другом народу
Па после
И вин
И вајн
И вен
Речи њихове
Како и Енглез
И Немац
И Француз
Вино зове
Сведоче
Кроз векове
Да је
Све то
Смислио
Неки Словен
Којем је
Пошло од руке
Да тајну
Пића чаробнога
Измоли
Од Великога
Винскога Бога
Правећи му од лозе
Бесмртне
Славолуке



Шта је у вину

Ин вино ест веритас
У вину је истина
Тврдило се у доба Рима
А да су питали нас
Знали би да чак и у лажи
Добро вино језик оснажи
Па река речи донесе спас



Винска посланица Деспоту Стефану

Црним се вином
Црнимо
У црне дане
За црња сутра
Мој Деспоте
А на дну пехара
Видимо све више
И све више
Само суморна јутра
Јер страхоте
Које се пред нама збише
И које кроз сузе
Видеше
Очи наше
Чернилом исписане
Руком дрхтавом
Не само у књигама
Него и у грудима
Болним
Дубоко нам осташе
И сами виногради
Што их још претече
У ова времена
Која нас све страше
Ено плачу низ Дунаво
А ово су сузе њихове
Којим грла топимо
Промукла од лелека
За царством
Згаслим већ давно
Што нас у мраку
Великом и тмастом
Остави довека


Слике са путовања, јужна Србија, Плоче (на путу према Куршумлији, новембар 2014
= извор: из рукописа аутора. Борисављевић (1938-)  е у пропратном писму написа.
"Срдачан поздрав из старога града Прокупља!

Где, на жалост, одавно нема оног доброг црног вина

што су звали "прокупац". И што се одзивао уз све: рибу,

јагњетину, пресетину, суво месо, сарме и јаније...

Ех!

Остају нам само речи.

У прилогу ти шаљем неколико. Или објави или баци.

Буди ми весео и здрав!"