УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 13. фебруар 2017.

ПОРУКА / Властимир Станисављевић


ПОРУКА



Гробови јунака
поспани синором,
неми, заливени тишином.



 А како би нам нешто и рекли,
кад Главе су њихове
изван њих покопане?

Неке су одсечене
остале на бојишту
да мучену земљу утеше.

Па тек сад некима од нас,

кад зазвони у ушима
-то из јуначких гробова
порука се приближава.

Кад стигне близу,
чује се разговетна
да јунаци су посечени
да превара преживи.

Па лаж је и кад кажемо
 да не знамо да читамо
поруке које крвљу се гасе.



9. дец. 2008, Париз



        =  извор: ГЛАВА:  књига о Карађорђу и Првом српском устанку. - Београд, 2009... стр. 112-113. 

среда, 30. новембар 2016.

ОЛТАР МЕЂУ БОГИШИМА И БОЖИЦАМА НЕБЕСКИ / ЗОРАН М. МАНДИЋ

(Недељко Богдановић: ОЛТАР У ПЛАНИНИ, Хаемимонтана Галаксианис, Библиотека Самовило, књ.4. Ниш, 2016.)


Збирка песама Олтар у планини Недељка Богдановића (Бучум, 1938), доктора филолошких наука (предавао старословенски језик, историју језика и дијалектологију) и аутора више песничких и других приређених књига нарочито у пољу лексичких истраживања, је чудесно опојна књига о сазнању, о надама и намерама, које „кваре“ и најдивније редове опозитних појава: свануће-смркнуће, цветање-зрење, облачење-разведравање... И њихове најексклузивније тетиве и синапсе на спојевима складова и ритмова послова природе на непрестаној обнови света, при чему се и сам песник приказује као незаобилазни део језика те фасцинације. Читајући са посебном пажњом овај рукопис осетио сам дубоко унутрашњи говор радости у напетости да  што брже пређем пут који у структури његовог трајања раздваја почетак од краја. И још више од интезитета те радости испунило ме је задовољство са остварењем „блиског сусрета“ са књигом која плени не само филозофским истицањем фигуре олтара, као места на коме се обавља жртвени обред, него и њеног метафоричког коментара поређења са ликом и естетиком „часне трпезе“ како се иначе олтар ословљава и препознаје у верској култури хришћанства. Отуда и признање о посебности пажње с којом сам прочитао ово политиптично уздигнуто лирско здање трагајући у њему за за симболичким сличностима са остварењима, какве су се стекле у „Генетском олтару“, који су у опусу од дванаест тематски повезаних слика, насликала браћа Ван Ајк. И, не само то, а поводом „везивања“ за конкретизовање одређене сличности, већ и у оквиру уочавања да то исто лирско здање сажима у себи све оне највише, пре свега језичке одлике и лингвистичке вештине и искуства, које је мој читалачки дух „нашао“, илити „напипао“ у Изнудицама истог аутора. У истицању тог налажења, било би више него неспретно не признати да сам током читања под притиском најдиректнијих импресија „нашао“, а што је моје памћење забележило у рубрици „важно“:  „Да најдубља мисао тежи да се сведе на један појам. Најлепша песма на једну свеказујућу реч, Најузбудљивија игра на један још невиђени покрет.. Најраскошнија слика на једну чаробну боју. Срећа – на вечни трен. А Биће на једну једину тачку.“. С уживањем сам тако  стојећи пред „олтаром“, и усред његовог простора, читао „Обраћање Господу“: о многости сувишних речи које нас заводе и вуку на похлепу...када се и са овима једва сналазимо. И гле, још једног признања о томе како сам током тог и таквог читања осетио да ми је истовремено са читањем успело да мислим и записујем по нешто о прочитаном. Осетио сам како се „увлачим“ у „коже“ Богдановићевих речи, у лингвистику њихових „душа“ из којих започињу промишљања феномена: пролазности, времена, простора, светлости (која лако и лепо обасјава, а када утрне тамно чии још тамнијим), кући, кућном прагу, кућним ввратима, брави и кључу, материној постељи...Део те феноменолгије су и бројне самоупитности о: трпњи, танком сећању, напуклостима и надрастањима, као и низови слика о трулежи и гњилежи. О незнању природе за наше планове у којима смо паукове мреже заменили друштевним мрежама. Несвесни „ловећи уловљени“. Ово је и књига о именима цветова од којих неки „цветају као нужност“, а у којој је забележено да је „голема наука читати боју цветова, мирисати им душу и сликати им облике“. Речју, ово је у извосном смислу, како би то рекао Албер Ками, штиво о читању опојности књиге која излази из „старопланинских лудорија“, која има посебан и посебно необичан језички, обичајан и верски штим, као „лутајућа измаглица“, а везан, као што запажајуће напоменух, за Стару планину (Mons Haemus) и циљеве Хемимонтане. Ово је и лирска читанка о мирисима ириса и ериса (дуге и пролећа), књига поезије међу богишима и божицама небеским. Ово је и књига о погледу с врха у коме, или кроз који се губе вертикале и сенке с њима и то у оквиру стања када си једно цело као камен облутак свуда на свом месту – ни за шта причвршћен, ником за срце прирастао. Ово је књига једног виспреног лирског умника, језикословца, филолога и филозофа.

среда, 07. септембар 2016.

Да је било пута, струје и лекара нико се из Гостуше пре четрдесетак година не би ни иселио...

Имају европску карту а асфалт још немају Витомир ЋИРИЋ | 06. септембар 2016. 15:36 | У Гостуши, старопланинском селу које се окитило признањем ЕУ за аутентичност. Најпре обновити два и по километра друма, па тек онда куће. Питају се како довести туристе из света у село које још нема пут
ЗАХВАЛНИ смо и срећни што нас је пројекат заштите села нишког Завода за заштиту материјалног и духовног наслеђа, винуо у Европу, што ће за нас чути и ван Србије па ће овде, на опустелу очевину можда понеко и да се врати. Да потегне и притегне оронулу кућу. Али за све је потребно време, а нама је одвајкада најпотребнији пут до тридесетак километара удаљеног Пирота. Тачније, потребно је асфалтирати још само 2,5 километара од белског моста до белског крста, па тек онда причати о обнови камених кућа и других зграда. 
Ово је готово једнодушна оцена преосталих осамдесетак махом остарелих горштака у пиротском селу Гостуша који су остали да живе у кућама од љутог камена, блата и горнуновине. Опстанак ове целине омогућио је пројекат којим руководи Елена Васић Петровић из Ниша. Некадашњи врхунски мајстори за сир и качкаваљ са Вртибога, добили су признање "Европа ностра" за очување аутентичности изгледа кућа и постали део списка на коме доминирају Дубровник или рецимо Амстердам. Обавезујући део признања подразумева и бригу о објектима и њихово одржавање, али како туристе из светских престоница довести у село које нема пута.
- У селу имам огромну кућу од природних материјала - прича Божидар Панић из Пирота. - Преко 150 квадрата је, покривено плочама. Одавно сам отишао, тако да ми је у међувремену исечена струја, водовод такође не ради, почеле су да се повлаче плоче са крова, да цури кишница. Почела је да пропада иако има само око 60 година. Кад дођу рођаци из Срема кренемо ка Гостуши, али само до белксог моста, јер даље се добрим колима не може. Ко се одлучи да оде до села по правилу сломи нешто и не може да се врати без шлеп службе. Оно мало стараца што је горе остало чека судњи дан, а једина веза са светом им је поштар

понедељак, 09. мај 2016.

И јужни и источни крај Коридора 10 провучени су преко и око већ постојећих путева за Константинопољ, односно Цариград, а касније Истанбул, и Малу Азију са једне стране, а са друге према поморским путевима и лукама у Грчкој. У последњих неколико година било је доста налазишта, како на путу ка Македонији, тако и према Бугарској

Царско благо лежи испод Коридора 10 / Златица РАДОВИЋ | 08. мај 2016. 22:02 | Током изградње наше најважније путне саобраћајнице, откривена многа нова археолошка налазишта. Прстење, минђуше, огрлице, дијадеме, стаклене и керамичке посуде, само су неки од предмета који су "изронили"

ИЗГРАДЊА Коридора 10 коначно је у завршној фази, а у протеклих седам година колико траје, на његовој траси препречила су се многобројна археолошка налазишта. Златни и сребрни накит, огрлице од стаклених и златних перли, стаклене и керамичке посуде, само су неки од предмета који су "изронили" испод вековних наслага земље.Копајући терен за нову саобраћајницу испред неимара су се појављивали обриси старих цивилизација. Неки драгоцени, неки мање битни, а сви важни да се боље разуме и добије јаснија слика о прошлим временима и људима који су на овом простору живели. У "Коридорима Србије" кажу да заводи за заштиту споменика културе који су учествовали у овим пројектима припремају изложбу фотографија, како би и грађанима презентовали обављена археолошка истраживања.
ПОСЛЕДЊА четири археолошка локалитета истражена су крајем прошле и почетком ове године. Стручњаци из Завода за заштиту споменика културе Крагујевац и Завода за заштиту споменика културе Ниш су заједничким снагама откривали Бегов мост код Пирота, Белавину и Црноклиште код Беле Паланке, као и Копашницу у близини Грделице.
На локалитету Мале Копашнице пронађено је више од 200 предмета од злата, међу којима око 70 минђуша, неколико огрлица и прстења. Археолози су открили и чак 18 дијадема. Међу њима има најједноставнијих карика, али и раскошног накита, опточеног драгим камењем. Мала Копашница је позната у археологији и по карактеристичном начину сахрањивања.
- На овом простору откривени су гробови инхумираних и спаљених покојника. Сви гробови са инхумацијом имали су конструкцију од опека, док је један гроб био озидан каменом и опекама и покривен великим каменим плочама - објашњава Славица Ђорђевић, из Завода за заштиту споменика Крагујевац. На локалитету Бегов мост - Станичење у Пироту истражено је 39 гробних целина. На лобањама две индивидуе констатовани су трагови вештачког обликовања лобање, што се доводи у везу са германским племенима из периода сеобе народа. На основу покретног археолошког материјала утврђено је да је некропола из периода између IV и VI века н. е.
Археолошка истраживања на локалитету Горње поље у атару села Црноклишта у општини Пирот, показала су да је у античком периоду на овом подручју био већи занатски центар за производњу опека, а вероватно и керамичких производа. По отпаду који је одлаган поред пећи утврђено је да је печена грнчарија за кућне потребе, црепови, разни предмети за свакодневну употребу и покућство.
ТОКОМ истраживања локалитета Горње Поље - Белавина у селу Сињац у општини Бела Паланка откривена је некропола старог села Сињац из периода XVI-XVII века - наводи Ђорђевићева. - Западно од ове некрополе пронађени су темељни делови два преисторијска тумула са остацима урни. То је још једна потврда да се на овом простору налазила и већа преисторијска некропола, као и насеље из периода бронзаног доба.

И јужни и источни крај Коридора 10 провучени су преко и око већ постојећих путева за Константинопољ, односно Цариград, а касније Истанбул, и Малу Азију са једне стране, а са друге према поморским путевима и лукама у Грчкој. У последњих неколико година било је доста налазишта, како на путу ка Македонији, тако и према Бугарској.
У "Коридорима Србије" кажу да су наилазили на насеља, гробља, црквишта и путеве старог и средњег века. У самим гробницама су налажени разни предмети у зависности од доба када је сахрањиван покојник, да ли је дете или одрасла особа, у ком времену и епохи је особа сахрањена, као и од околности под којима је долазило до смрти.
ИНЖЕЊЕРИ из "Коридора" су у зони села Осмаково наишли на мноштво гробних места. Археолози то откриће тумаче као доба неке епидемије или болести, јер на покојницима није било трагова ломова или пробоја са ломовима и засецима костију, a читаве породице су истовремено сахрањиване. На другим местима се наговештавало сахрањивање на брзину, у оквиру дворишта или у некадашњим кућама, па то указује на ратна времена и забране кретања или на страхове да се покојник однесе и сахрани на гробљу.
Како су се времена мењала, а и утицаји појединих центара моћи, тако се могло наслутити и којој епохи и статусу припадају покојници. Показатељи су, пре свега, ознаке чинова, оружја и оклопи, кациге и шлемови, мамузе и разне друге корице, бодежи, копче и ремења.
У зони села Шпај, по записима се налазило девет богомоља, са конструкцијом раног хришћанског периода, највероватније из четвртог века. Претпоставља се да је црквиште које је лоцирано на обронцима падине у ствари некадашња црква за коју се претпоставља да је била седиште Светог Николе Ремезијанског који је један од пионира хришћанства. Црквиште је пажљиво обрађено, а после три године застоја инжењери из "Коридора" су урадили пројекат конзервације, који спречава нарушавање постојећег стања црквишта. Разматрано је и измештање објекта, али место на које би се изместио, по мишљену стручњака, не би било никада оно на коме су се вршили обреди. Уз пристанак највиших црквених ауторитета приступило се конзервацији објекта на месту на којем је пронађен. 

РАНОХРИШЋАНСКО ДОБА
НА потезу ка Бугарској, пре неколико година је откривен Via militaris, стари римски пут са карактеристичним поплочавањем и структуром. У "Коридорима Србије" објашњавају да су се, нажалост, археолошка испитивања и откопавања артефаката ограничавала само на зону која је у власништву Републике Србије, односно ЈП "Путеви Србије" и "Коридори Србије" - такозвану зону експропријације.
- У котлини преко пута Беле Паланке, некада Ремизијане, наишли смо на многобројне гробове из ранохришћанског доба који су карактеристични по свом облику, па их је лако препознати, јер су грађени као кућице са кровом и улазом, по облику подсећају на праве куће. Налазили су се у близини вила и кућа из римског периода које су такође нађене и само делимично обрађене, јер падају ван зоне пута експропријације и налазе се на ливадама које су приватна власништва - рекли су нам у "Коридорима".

РАДИЛИ И ПО ЗИМИ

"КОРИДОРИ Србије" су обезбедили неопходна финансијска средства како би се ископавања, први пут у историји археологије на овим просторима, протекле зиме обавила у специјално конструисаним шаторским складиштима са грејањем, светлом и вентилацијом, чиме је омогућен рад и у отежаним, зимским условима.
- На локалитету Велика Копашница почетком децембра, по снегу и мразу су инжењери "Коридора", уз помоћ археолога конструисали три специјална шаторска складишта која су могла лако и брзо да се преместе са једне на другу локацију - објашњава Дмитар Ђуровић, директор "Коридора". - Уместо предвиђеног почетка радова у марту 2016. и предвиђених 36 радних дана, у оваквим условима копање је завршено за 25 дана током зимских месеци. Тиме су постављени нови стандарди квалитета и услова за археолошка ископавања.

БОГАТСТВО У ГРОБУ
ВОЈНИЦИ су имали груписана војна гробља, која су најчешће формирана после окршаја и битака. Како објашњавају стручњаци, становници насеобина су имали своја, самоубице су сахрањиване ван гробних места, а разбојници и зулумћари најчешће тамо где су убијени и подаље од осталог становништва. На богатијем становништву и црквеним великодостојницима су често налажени огрлице, ланци и копче.
Како су разни пагански обичаји налагали, за "добра пута у долину смрти", стављао се ковани новац, грнчарија са водом или храном, штапови за ходање као и штапови са атрибутима власти кмета села или неког црквеног старешине. Када су деца у питању, тада су то омиљене играчке или минђуше.
Царско благо лежи испод Коридора 10

петак, 25. децембар 2015.

ТРМКА / Злата Коцић


ТРМКА
1.
Рој одбегао. Из похабаног речника ветрови одуваше и
скромну избу пчелињу, реч густу: трмка. Више не боде очи
својом захтевном облином, купастим врхом више не заводи
чежњиве погледе у небо, куда житељке њене попут анђела
одводе на починак збуњене пчеларе земне. Куда и сама
зачудно лако узвину свој помало незграпни звонасти стас
и сен своју, антерију сохе лепеновирске. И деда Милољуб,
као и трмка сав лепљив од меда непропадљивог,
одлете за њом.
2.
Из недогледа у недоглед за ројевима давно одбеглим,
обоје душу зузукаву зацељују. Он, још спретним прстима,
податне зраке укруг савија као пруће врбово, павит ли.
Нову вршкару плете. Некад, облепљивао је плевом,
трином и балегом, прекрстивши их и сузама захвалним
умесивши, сад зраке сплетене обавија пеном облаковом.
Чудо као чудо, никога не пита и ничији не чека савет.
Рој одбегао, али бака Босиљка не престаје да пева пољем,
рој и рај дозивајући, мирисним својим именом и маточином
вековном неувелом изнутра облажући трмку.
3.
О, ни краја пољу, ни краја радости с којом се поље
под облаке узноси, и девојка с њим, сва одевена у пчеле,
и момче одозго сусреће је, опасано младицама врбе
напупеле, и нећеш на небу ни на земљи наћи ношње
лепше. Како да не поскочи и та у прсима ти трмка.
Цар-звоно. Ројеви одбегли, али пчелу матицу
59
чим под језиком осетиш како замигољи се снено,
истом зањише се тај зујак под ребрима, с краја ли на
крај куполе небеске, и знаш: слатка је звоњава
која сасуде земне и саће небеско до врха напуни,
а име јој је довек исто – љубав.
Мато, бубице, мат, мат!

ЦАР-ЗВОНО

Зар тек тако лудујеш, клатно моје: са стазица ребара
на стазу дугину. Замаси преко свода: ројеви сунчица;
млазеви са дна крстионе. И ја за тобом, тамо-овамо,
преко могила, мора негажених, пчелињака заоблачних.
Древне деве-пчеле у мени наричу. Не спава земља, а у
земљи спавају. Ничу ли? Зар је тек тако век преспавао
и звонар мој, на грани медној њишући се – безрук.
Прене се – осам руку! И у свакој по осам зракова –
заљуљај звонаре зујне. О заласку, звоњава о два видо-
круга: и бом и бам, и ноћ, и дан. Припевају пупољци
јесењи, и листопад пролећни, и хор пахуља у ледним
шарама прозорским оклева да утихне: није ли болно
истопити се? Чак и бат корака анђеоских – бим-бим!
о нечије трагове, бом! о нечију сузу. Зар се тек тако
усковитлаше крхотине у прсима. Не. Цар-звоно језиком
златник из пепела изрева. По нити паучине, том мосту,
где бејаше оно ребро, где бејаше пустош – израња,
као из огледала, као из окца саћа препуног, кроз опну
набубрелу препознајући ме или не, тек – он. Август
усред фебруара. Августин Аурелије Мебијус. Цар
Сунце, двоглаво. Из чијега сам – ребруара.


СА ДВА ЛИЦА ВЕЗ
1.
Дан и ноћ, две дубоке округле чиније. Млеко и, учтиво,
мрклицу срчемо. Два спојена суда; када и како ободима
додирују се, није наше. Све и да титрамо им на тањиру,
све и да забадамо нос, на кашичицу даваће нам се, по
мери довека њиховој. А наше? Наше је да не разбијемо,
60
не проспемо, не уморимо се хвалећи двају обода пољуб.
Кад виде колико су нам за срце прирасле, чиније саме
рој одбегли призову. Медом налију се и од радости на
све стране зањишу, спремне да зазвоне милину света.
2.
Даноноћно, два светила побожно њишу се под звоном
небеским. Наизменце, наоко безвучно. Око подесиш и срце
на тај ритам. Кад – светила се сустигну! Додирна, најпре
тачка: тек трен, тек увод у језу помрачења. Мимохода
једвити јади, рвање сила, сев из тачке наспрамне, рез.
Низ небо, низ цело ти тело, до прста ножног неизлечиви
жмарац. До земље мелемне. До ожиљка на води, срећној:
што на јастуку облаковном глава је уз главу – океаном две су
полутке јајета: печат осми, царски, освит без извира и увира.
3.
Ноћу водоравни, јер земни, дању усправљамо се, на прсте: стасом
доцртавамо у ваздуху крст. Оцу на ухо жуборећи: Хвала за починак,
по милости пробуђење. Васкрсењу у спомен. А све смртнији смо. Још
само тачка укрштајна у прсима: птиче дрхтаво, кадро да смањи се до
зрна горушичног. Или је и обратном умећу радо? Набубри, те и ребро
у бескрај буја, и међу ребрима добро поље. Те из семенке, те и из сенке
семенкине, таласи невидљиви на четири стране.И четири дуге, у два се
кола ухвативши, зовући и нас, по таласима полегну. Видокруге пучине
са занебесјем уланчавају.Титра плавет. Како да мирују, да замру, добра
небеска клатна, ДНК. Све и да занеми, начас, цар-језичак цар-звона,
зазвониће горња усна о доњу, испод трулежи: као што ноћ је друго лице
дана, тако је и смрт – живота друго лице. Тим везом са два лица своју
кошуљу од саћа украсиш, под попрсјем заиграју два клатна у једном.

       = извор: књ.часопис БДЕЊЕ, Сврљиг- бр. 45 - 46, јул-децембар 2015. стр. 58 - 60

среда, 23. децембар 2015.

ЗАЈЕЧАРСКА ПРУГА НА МЕСЕЧИНИ / Братислав Р. Милановић

ЗАЈЕЧАРСКА ПРУГА НА МЕСЕЧИНИ

Богови су одлучили: ова се пруга
више не исплати, и дали је
рђи, глогу, чичку и дивизми...
Ноћу, само ноћу, клизе њоме
у духовима возова духови путника.
У осветљеним окнима
нагињу се главе под качкетима
ка главама забрађеним марамама...
А мртви отправници дижу заставице
мртвим машиновођама и жамор се
неки чује на пустим станицама,
док све прислушкује и снима
прастара ухода – Месец.
И духови путника силазе као
у бежанији, у слаповима, кроз врата
и прозоре, на постајама у нигдини
и гамижу преко пустих поља,
мрмљају каже о танкој крви,
о језику што се множи, а умире,
о селима без свадби, о цркви без крштења,
о бисерним млазевима што више
не лију по утробама из којих се
откида сласни крик у ноћи.
И урастају из ноћи у ноћ
у паукову седину и трње и шине
што једино воде – у тишину.

    = извор: Књижевни часопис "БДЕЊЕ", Сврљиг, број 45-46, година  XIII,  јул - децембар 2015, стр. 64.

четвртак, 26. новембар 2015.

Из "Сандука пуног таме" Мирослава Тодоровића

ДОГАЂАЈ ЗА ПРИЧУ КОЈА ЧЕКА ПИСЦА

Живот бо сен и сан    
                                                                                        Св. Сава
Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу, поставља на фејсбук фотографију. На црнобелој фотографији је четворогодишњи дечачић, гледа у фотоапарат. Стојан исписује легенду: У порти цркве Св. Николај, Велико Боњинце, 1948.
Мирослав из Трешњевице  види на екрану да дечачић није у порти,  иза је тараба порте, види се звоник. Јесен, сивило, а можда је и зима на измаку.
На другој фотографији дечачић удешен за сликање, стоји на столици. Мотри крупним очима у око фотоапарата.
Хоће ли птичица излетети? 
Зна ли дечачић шта га чека, види ли будућност?
Професор Стојан Богдановић, већ у зрелом животном добу, мотри  на екрану компјутера, себе дечачића како стоји на столици. Он чује прошлост, гласове... фотографија је разгрнула завесу и све оживела.
Изгубљено време је нађено време. Као код Пруста, помисли професор и писац.
С тим мислима утону у сан седећи у фотељи.
У сну професор  писац Стојан Богдановић се врати у прошлост.
 Мотри осмехнута лица, празник је, хоће да га сликају.
Чује се нека  ларма, и  он се буди као онај дечачић  што стоји на столици.  Бунован још не поима  шта се дешава. Помисли да сања, али убрзо схвата да то није сан.

  
        = извор: из истроименог рукописа, једна од прича

Популарни постови